Piše:V. Mijailović (www.zov.rs)

Glavna lovna sezona je u punom jeku, a kada se pogledaju izveštaji iz lovišta, nedvosmisleno se može zaključiti da ove godine na mnogim mestima fazana ima znatno više u odnosu na prethodnu. Stanje sa zečevima je veoma šarenoliko, ali su zato udruženja u Banatu i Bačkoj tradicionalno dobra i raspolažu sa odličnim populacijama ove vrste. Zato je i potpuno normalna situacija da tamošnje lovačko društvo sa 20 ili 30 članova, izađe u lov i odstreli isto toliko zečeva za samo sat lova. Neupućeni bi mogli i da pomisle da je to možda i prevelik odstrel. Da je gotovo nepojmljivo da se toliko zečeva odstreli na malom prostoru, i to svake godine. Jer, u mnogim lovištima u Srbiji, zeca gotovo i da nema, Ili je sasvim “retka zverka”...

U čemu je tajna vojvođanskih lovišta, otkud tamo toliko zečeva, kad su za njihov razvoj, život i opstanak takvi tereni, ipak, oskudni? Zašto u tolikim prelepim brdima u Srbiji, sa gomilama šumaraka, šuma i malih parcela, gde su herbicidi retkost - zečeva gotovo i da nema?! Postoje i sasvim ubedljivi odgovori na sve te nedoumice.

SAVEST I ODGOVORNOST
U Vojvodini su sva sela ušorena, lovci kreću sa jednog mesta, uglavnom u traktorskim prikolicama. Nigde razbijenih i zabačenih zaselaka, brda i jaruga koje pomalo i priguše pucanj i mogućnosti da se na zeca puca i kad nije lovni dan. Valja znati i to da u Srbiji, južno od Save i Dunava, ne postoji zvanje – lovnik. U bilo kom udruženju u Vojvodini, lovnik se sluša bez pogovora, koliko god godina da ima, on pravi raspored, isključuje momentalno nesavesne lovce (one koji kasne, pucaju u krugu ili se nedolično ponašaju). To je nažalost u brdskim lovištima gotovo nezamislivo. Lovci su podeljeni u manje grupe, imaju grupovođu koji popunjava dozvole, ali nigde nema osobe koja se bez pogovora sluša kao u bilo kom selu u Vojvodini.
Kada lov krene, svaka grupa ide u željeni deo lovišta, susreće se sa ostalima, menjaju pozicije, a ako imaju i viška ulovljene divljači, lako je prikriju u kupi kukuruzovine ili u kakvim seoskim kolima koja su se ''eto, slučajno, tu naišla''. Kada se u takvim uslovima odlučno ide i na krivolov, onda se angažuje i neki rođak, koji ''tek tako, slučajno'' prolazi kroz lovište svojim zaprežnim kolima, u kojima uvek ima malo kukuruzovine, dovoljno da pokrije višak divljači ili poneku srnu, ako je ostala u tom delu atara, a lovci nastavljaju dalje, pretražujući svaki kutak lovišta i pucajući na sve što se podigne. I tako, lov traje obično do Nove godine ili Božića a lovci po Srbiji obično kukaju kako ''nema ništa'' ili je ''slabije nego lane'', a eto, prvih nedelja je baš bilo svega.
U bilo kom lovištu u Vojvodini, lovci love na određenom delu terena, ili je teren jasno podeljen po grupama, koje se ili rotiraju ili imaju svoj teren godinama i prave raspored koliko će se puta loviti na tom terenu u toku godine. Obično je to samo jednom godišnje! To je i ključ svega ostalog – divljač se uznemirava samo jednom ili najviše dva puta u tom delu lovišta, i do naredne sezone tu nema lova! Takođe, osnovna stvar je i brojenje ulovljene divljači, i momentalni prekid lova kada se ulovi dovoljan broj!
Nasuprot tome, po brdima lov obično traje do mraka, ili dok bar svi nemaju ponekog fazana ili koku, zeca, ili dva, ako ih uopšte ima. A ima podosta mesta gde se zec “bije’’ tokom cele kalendarske sezone. I čim je teren dalji od sela ili puta, zecu se neće oprostiti, kad god da priviri.

ROTIRANJE REZERVATA
Mnoga lovišta južno od Save i Dunava imaju i rezervate, koji su bespotrebno na istim terenima po 5, 10 ili čak i više godina. Rezervate treba rotirati, a mnoga lovišta u Vojvodini na određenim delovima terena ne love samo jednom godišnje, što je dovoljno da se populacija zeca obnovi, pa im preostane divljači i za hvatanje.
Ima li rešenja i recepta za obnavljanje populacije zeca, koja je doskora bila brojna po mnogim lovištima Zapadne i Južne Srbije? Odgovor daju struka i lovačka praksa. Prvo je potrebno u proleće što tačnije izbrojati divljač. Prema rezultatima brojenja treba odrediti i broj izlazaka na zeca ili totalno zabraniti lov na određeno vreme. Stare rezervate pod hitno treba rotirati, pustiti ih kao lovne terene, a nove terene staviti pod zabranu lova. Takođe, trreba puštati zečeve iz Vojvodine, radi osvežavanja krvi i obnavljanja populacije i povećanja broja jedinki. U mestima gde se zečevi puštaju ne treba loviti prve dve godine, ili bar prve sezone. Očna sočiva zeca treba u što većem broju dostavljati na analizu i pratiti prirast. Lovišta koja su veća, a imaju relativno manji broj članova, valja podeliti, i u tim delovima loviti jednom na početku i jednom na kraju sezone, tako će divljač biti manje uznemiravana, a lovci moći da love na dovoljno velikom terenu, po jednom ili dva puta godišnje. Pritom se mora intenzivno raditi na edukaciji mlađih lovaca, podsticati druženja između lovaca u Vojvodini i Srbiji, jer kolege iz ravnice i te kako vole dobre lovove na divlju svinju goničima ili lov divljih fazana u brdskim lovištima. U gostovanje u bogatim lovovima na zeca treba povesti i one koji više vole da ukradu zeca nego išta. Jer, kada vide toliko divljači na malom prostoru u ravnici, valjda će im bar malo svest prodaditi da isto to mogu imati i u svojim lovištima! A zna se i – kako.

preuzeto sa sajta: www.zov.rs