Srndać (Capreolus capreolus L.) je najbrojnija i najrasprostranjenija krupna divljač Evrope.

Jako je skladna i vitka životinja visine do 75 cm težine od 15 do 30 kg. Dlaka mu je leti plameno-crvenkasta a zimi mrko siva. Glavna vidna razlika između mužijaka i ženke je rogovlje koje nose možijaci, i bela elipsa ispod zakržljalog repa koju takođe ima mužijak. Početak rasta rogovlja kod srndaća ide sa jeseni u prvoj godini života, i to direktno iz čeone kosti bez kasnijeg formiranja ruže ili venca.

Srndać je isključivo biljojed i preživar. Glavni obroci su mu uglavnom trave i zeljaste biljke. Mužijaci veći deo svoga života provode sami, sem u sezoni parenja gde se formiraju manja krda od 10 jedinki oba pola. Srndać za vreme parenja nije vezan za ženku, kao ni posle donošenja na svet mladunca. Isljučivo se lovi puškama sa olučenim cevima (kuglarama), gde je najmanji propisni kalibar 5,6 x 41 sa zrnom najmanje težine od 3,5g.

Prepelica (Phasianus colchicus) je rasprostranjena po celoj Evropi, osim severnih delova. Kod nas se pojavljuje kao ptica selica u određenom vremenskom intervalu. Prepelica je ptica sa jako izraženom aktivnošću u jutarnjim i popodnevnim časovima. Hrani se pretežno biljnom hranom, načešće to bude seme raznih žitarica.

Kada bih upoređivali Jarebicu i Prepelicu, uočili bi smo jako male razlike. Prepelica je sivo-smeđe boje, bez grudne površine braon boje koja bi pravila razliku između polova. Zato za prepelicu slobodno možemo reći da je ptica sa slabo izraženim polnim domorfizmom. Težina jedne prepelice varira između 100 i 150 grama.

Samo parenje prepelica takođe obuhvata dva meseca i to su jun i jul. Jedna ženka obično snese između 7 i 16 jaja, koja su karakteristična po svojoj pegavosti. U proseku na jajima leži oko 17 dana.

Lov na prepelice obično počinje 1. avgusta i traje do 30. septembra. Lovi se ili rano ujutru ili kasno popodne. Najčešće se lovi psima ptičarima i pretraživanjem terena, uz pomoć puške sačmarice i sačme krupnoće 2 i 1,5 mm.

Jarebica (Phasianus colchicus) je ptica otvorenih polja, a tipična staništa koja naseljava su obradiva zemljišta sa malim parcelama zasejanim raznim kulturama. Jarebica je svaštojed, najčešća ishrana joj je semenje korovskih biljaka, žitarice, sirak. Pored toga veliki je ljubitelj insekata i njihovih larvi te s'toga ima višestruki značaj u poljoprivredi.

Pošto polni dimorfizam nije izražen, najlakše se razlikuju po šarama na gornjim letnim perima. Kod mužijaka gornja pera imaju duž ose belu prugu, dok se kod kokica javlja i poprečna bela pruga. Na grudima imaju braonkastu površinu, s tim da je kod mužijaka ta površina jako naznačena, dok se kod ženki javlja u manjem obimu.

Parenje jarebica obuhvata dva meseca, mart i april. Jaja nose u aprilu i do prve polovine maja. Jarebica u proseku snese od 12 do 20 jaja, u gnezdu koje je prethodno napravila na zemljištu. Period inkubacije jaja je otprilike od 23 do 24 dana. Jarebice su ptice jata, sastavljene od oba roditelja i njihovih mladih.

Lov na jarebice je jako atraktivan, isključivo se love psima ptičarima, gde jarebice poleću u manjim jatima, ispuštajući karakterističan zvuk. Lete jako nisko i jako brzo, stoga lovci i vole ovaj lov. Oružije za lov prepelica je isključivo puška sačmarica, gde se koristi 2.5 mm krupnoće zrna.

Prilično je plašljiva ptica. Živi na Sredozemlju, u južnoj i Srednjoj Evropi. Rado boravi pokraj vode. Selica je i najčešće se seli u Oktobru. Zimu provodi u Africi, u područjima južno od Sahare.

Boja joj je sivkastosmeđa. Sa strane na vratu ima pet crnih pruga oivičenih srebrnastobelom bojom. Vrat i gornji dio grudi su joj crveni, a ostali delovi donjeg dela tela su plavkastosmeđi, sa mestimičnim prelazima smeđe-bele boje. Površinsko perije na leđima je pretežno riđe boje. Dugačka je od 26 do 30cm, raspon krila joj je 50cm, a dužina repa 12 cm. Teška je oko 300 grama. Kljun joj je crne boje, a noge jarkocrvene. Glas joj je veoma prijatan i predstavlja takozvano gugutanje.

Gnezde se u razdoblju od maja do avgusta. Gnezda grade na visokom drveću u krošnjama grana, ponekad i dosta nisko u grmlju.. Ženka snese dva bela jajeta na kojima naizmenično sede oba pola. Mladi se izlegu posle 17-18 dana. Nakon sledećih 19-21 dan mladi su dovoljno snažni da polete. Boja im je sivkastosmeđa i još nemaju crno-srebrnkastih pruga na vratu kao odrasli.

Isključivo se rani semenjem i drugim delovima biljki. Hranu traži na poljima ili drugim zelenim površinama. Najčešće se mogu sresti u velikim poljima posejanim suncokretom.

Fazan (Phasianus colchicus) je poljska koka poreklom iz srednje Azije koja je danas odomaćena gotovo na svim kontinentima. Lovni fazan nastao je ukrštanjem običnog fazana sa mongolskim i kineskim grivnašima. Ova ptica naseljava pretežno šumarke, livade, predele oko rečne obale, polja i njive na kojima se hrani. Prema načinu ishrane fazana svrstavamo u svaštojede.

Mužijak fazana ili petao je dugačak od 50-90 cenitimetara (sa sve repom) i poseduje dugačak rep koji nekada može da iznosi polovinu njegove dužine. Njegovo perje je pretežno braon boje, dok je glava zeleno-plave boje. Oko očiju se nalaze pera crvene boje, a oko vrate se kod nekih podvrsta nalazi prsten bele boje. Fazan polnu zrelost dostize već u prvoj godini života.

Parenje fazana počinje sredinom marta. Jedan petao može da oplodi i preko deset koka. Koka snese 8-12 jaja na kojima, u ranije pripremljenom gnezdu na zemlji, leži četiri nedelje. Fazančići se izležu u izuzetno visokom procentu i osamostaljuju se nakon deset nedelja. U zavisnosti od gustine populacije odnos fazana u lovištu trebalo bi da bude od 1:3 do 1:6 u korist koka (fazanki), da bi uspešnost reprodukcije bila što bolja. Lov na fazana je po mnogim lovcima najlepši lov. Lovi se puškama sačmaricama, gde se u početku koristi sačma krupnoće od 3 do 3,5mm.

Divlja svinja je vrsta iz roda svinja. To je krupna divljač koja se u velikoj meri lovi jer je veoma brojna. Za tu brojnost je zaslužan veći broj mladih u leglu i nedostatak prirodnih neprijatelja.

Masa im varira u zavisnosti od godišnjih doba i klime u kojoj žive. Dok se u nekim područjima masa kreće između 75 i 115 kg kod mužjaka a kod ženki oko 75 kg, u vlažnijim i hladnijim područjima mužjaci budu teški i 175, pa i preko 200 kg, a ženke i do 140 kg. Odrasli primerci divljih svinja mogu biti visoki od 90 do 100 cm, a dugački od 120 do 160 cm.

Očnjaci su im tako postavljeni u vilici da se donji, sekači, uvek preklapaju sa gornjim, brusačima, i na taj način se oštre. Mladi, kada se oprase, imaju karakteristične uzdužne pruge koje im ostaju do drugog meseca.

Uglavnom se zadržavaju po obodima šuma gde postoje vodotoci. Vole da se kaljuže i na taj način se osvežavaju i rešavaju kožnih parazita. Za odmor koriste brlog, ali pre nego što legnu u njega prvo neko vreme sede. . Za starije je karakteristično da žive usamljeničkim životom i čoporu se priključuju samo u vreme parenja. Mladi veprovi se često nalaze u blizini čopora, ali nikada kao njegov deo. Kada se posmatra kretanje krda, uoči se da se na čelu kreće najstarija krmača.

Po načinu ishrane spadaju u svaštojede, što znači da će pored hrane biljnog porekla pojesti životinje koje uspeju uhvatiti, pa čak jesti i strvine koje nađu uginule.

Ženke postaju polno zrele sa 10 meseci, a mužjaci koji mesec kasnije. Međutim, ne pare se pre navršenih 18 meseci, osim ako nije došlo do poremećaja prirodne ravnoteže. Period teranja divlje svinje se odvija od polovine novembra do početka februara. U tom periodu može da dođe do borbi među mužjacima, jer glavna ženka obeleži teritoriju na više mesta i to je znak da će sve ženke iz čopora biti u teranju za dve nedelje. Posle borbi sa drugim mužjacima, najjači vepar ostaje sa čoporom oko mesec dana i za to vreme upari sve ženke iz čopora. Posle tog perioda se vraća usamljeničkom životu.

Divlje svinje se najviše love dočekom s visokih zaseda ili pogonom. Prema Zakonu o lovstvu za odstrel divlje svinje koriste se puške sa olučenim cevima i sačmarice ali prema aktima za odstrel divlje svinje najmanja dopuštena kinetička energija zrna na 100 m je 2500 J (džula) a najmanja težina zrna iznosi 8,2 grama. Najveća dopuštena daljina gađanja iznosi 150 m.

Divlja patka (Anas platyrhynchos L.) je specifična po svom načinu života. Spada u izdvojenu rodnu grupu guščarica. Svoj život provode na vodi ili u njenoj neposrednoj blizini.

Njen spoljašnji izgled karakteriše kratko telo, krupna glava na osnovu tela, osrednje dugačak vrat, uska krila i unazad povučene noge sa jakim plovnim kožicama. Između polova postoji vidna razlika koju lako razaznajemo prvenstveno kroz fizičke veličine. Mužijak divlje patke je vidno krupniji od ženke, perje mužijaka bogato je živim bojama (metalnog) sjaja, sa karakterističnim belim prstenom oko vrata. Ženka je fizički manja jedinka, čije perije oslikava kestenjasto-sivu boju išarano prugama ili pegama.